Izabelina soba - 44. BITEF
| PIše: Ana Todorović-Radetić
Tekst: Jan Lawers i Anneke Bonnema (Monolog lažljivca)
Režija i scenografija: Jan Lauwers
Muzika: Hans Petter Dahl, Maarten Seghers
Ples: Julien Faure, Ludde Hagberg, Tijen Lawton, Louise Peterhoff
Kostimografija: Lemm&Barkey
Produkcija: Needcompany
Uloge: Viviane De Muynck, Anneke Bonnema, Benoît Gob, Hans Petter Dahl, Maarten Seghers, Julien Faure, Yumiko Funaya, Sung-Im Her, Misha Downey…
Foto: Tanjug
Ovogodišnji 44. Bitef10 otvoren je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu komadom “Izabelina soba” u režiji Jana Lauwersa.
O kvalitetu ove predstave čule su se veoma laskave ocene i priznanja širom Evrope, a sinoćno izvođenje je u mnogome potvrdilo njenu slojevitost, životnost i dubinu. Prva u nizu trilogije, “Izabelina soba” predstavlja atraktivan, kreativan i nadasve impresivan kolaž izuzetne glume, igre, pesme, muzike i akrobatike sa autentičnim scenskim rekvizitima.
Sama scenografija omogućava dovoljno prostora za igru, a uz to je i vizuelno efektna i značenjem podržava piščevu i rediteljevu ideju – na sceni vidimo Izabelinu sobu u Parizu - tri stola prepuna predmeta iz kolonijalne Afrike i antičkog Egipta – fizički i psihološki teret, zaostavština njenog oca. Svaki predmet nosi svoje značenje, a svi zajedno čine njen život.
Od početka do kraja predstave na sceni se odmotava zamršeno klupko Izabelinog postojanja, od njenog detinjstva do duboke starosti. Svi glumci su sve vreme prisutni na sceni – bez obzira na smrt, oni i dalje postoje i oblikuju njen život.
Ono što je zanimljivo u drami je to što je kroz Izabelinu priču reditelj želeo da se osvrne na smrt svoga oca, koji mu je ostavio veliku kolekciju predmeta iz perioda crnog belgijskog kolonijalizma. Ponosna očeva zbirka je samo deo velikog psihološkog tereta kojeg je Lauwers želeo da se oslobodi, a ujedno i ono najpozitivnije što nosi ovo delo – promenu percepcije u odnosu na kolonijalizam, na krvavu prošlost. Zato je ona, na neki način, izvanredno psihološko i kreativno čistilište piščeve duše.
Izabela predstavlja svojevrsno otelotvorenje i glorifikaciju života. Poput same Afrike – njena iskonska snaga se krije u uzavrelosti krvi, ona je žena koja se intuitivno podaje i predaje ne samo ljubavnicima, već i radosti življenja. Njena seksualnost je stalno prisutna na sceni, ne samo kroz priču o njenim ljubavnicima, već i putem simbolike – eksponati falusa dominiraju među ostalim predmetima. Drama obiluje i elementima humora koji nam pomažu da lakše prihvatimo posledice laži, ne samo Izabelinih roditelja, već i društva u kome živimo, a čiji su ekstremi prošlog veka bili drugi svetski rat i Hirošima.
Sama kritika društva kroz priču o Izabeli, ili njenih ljubavnika, koja gravitira oko laži, ili ogorčenja, je ono na šta se drama stalno i iznova osvrće.
Više puta smo u prilici da gledamo kako glumci, skoro u transu, personofikuju razne aspekte Izabeline psihe. Kroz songove, govor tela, mimiku, simbolizam njenog slepila (ona vidi samo površinu stvari), živu svirku, tišinu, ili pak direktnu personifikaciju erogenih zona ili leve i desne hemisfere mozga, pratimo Izabelinu samospoznaju definisanu Afrikom.
“Budaton” - smirenost Bude i izdržljivosti Mark Antonija, je ono što preostaje Izabeli onda kada shvati da mora da odbaci površnost sagledavanja stvari. Njeno suočavanje sa istinom prati igra Feliksa, pustinjskog princa iz mašte koji svojom simbolikom nadigrava sve ostale aspekte njenog bivstva.
Toliko toga još može da se kaže o Izabelinoj sobi. Zato ne treba propustiti jedinstvenu priliku koju nam ovogodišnji Bitef pruža. Ogromna energija je oslobođena na sceni, a poruke koje nosi ovaj performans je nešto o čemu može još dugo da se razmišlja.
Quelle surprise, mon ami Benoît a joué à Belgrade !!!!!
Accueil 
Calendrier